Читај ми!

Зашто се комади Бертолта Брехта изводе широм света

Нацисти су га протерали, бежећи пред њима провео је у егзилу 15 година. Његови јунаци су били обични људи. Данас, 10. фебруара, обележава се 125 година од рођења Бертолта Брехта.

Брехтов родни град Аугсбург за ову годишњицу организује фестивал под називом „Брехт широм света“. Тај немачки аутор одавно је извозни хит. Његова Опера за три гроша је један од најизвођенијих мјузикла на свету. Њиме је освојио Сједињене Америчке Државе и Велику Британију, али и Јапан, Того или Пољску, где се тај мјузикл редовно изводи.

У Ломеу, главном граду афричке државе Того, режисер Рамсес Алфа инсценира један од најпознатијих Брехтових комада: Мајка храброст и њена деца. Ради се о мајци која покушава да заштити децу од рата.

То је режисера подсетило на надничарке на плантажама кикирикија у Тогоу, које су са бебама на леђима радиле по великој врућини за бедну надницу. Или на уличне продавачице у главном граду које продају лимунаду, воће или тканине и са тешким пртљагом иду од куће до куће, како би својим породицама обезбедиле макар минималну зараду.

„Садржинско тежиште на социјалним темама прави од Брехта писца за Африку“, каже Алфа.

Брехт у Јапану

Према подацима научнице са Њујоршког градског универзитета Монике Ајугаи, Брехт је по броју извођења комада почетком овог века један од најприсутнијих страних аутора у Јапану, одмах иза Шекспира. Јаги Хироши, театролог из Осаке је пре неколико година Брехта означио као немачког аутора чије се име најчешће чује у Јапану.

Брехт се у својим емигрантским годинама бавио и јапанском књижевношћу. Када је био гост своје финске колегинице Хеле Вуолијоки, открио је јапанску драму Тужна прича једне жене, прича о Чинк Окичи. У њој једна гејша у 19. веку заводи америчког конзула како би спасла свој град од америчког бомбардовања. Њени суграђани је означавају као дрољу и издајницу. Брехт је почео да преводи комад, фасциниран причом о сексуалној радници која доживљава понижења упркос томе што је заправо херојска фигура. Превео је тек неколико сцена.

Радници, проститутке, избеглице – Рамсес Алфа сматра да је Брехт и 70 година након смрти омиљен, јер говори о људима који имају мало, које угњетавају, који су на дну. „Брехтови јунаци су често људи скромног порекла“, каже Алфа, који је иначе активан и као глумац.

Брехт је 15 година провео као емигрант пре него што се вратио у Немачку после Другог светског рата – и то у Источну Немачку. У својим комадима често је критиковао неправду у капитализму.

Брехт на истоку – страни пријатељ

„Звучи парадоксално, али Брехт, који је као човек и уметник са изразито левичарским схаватањима заправо морао да буде близак идеологији и естетици Совјетског Савеза, уопште то није био“, каже руска театролошкиња Марина Давидова. Она спада у најпознатије руске театрологе, али је због Путиновог напада на Украјину напустила земљу. Тренутно је номинована за директорицу Салцбуршког фестивала.

Давидова објашњава да је „друг Брехт“ у совјетској Русији био дозвољен са опрезом, у хомеопатским дозама. Власт је осећала субверзивну снагу његове уметности. То се променило тек у времену после Стаљинове смрти, у годинама дестаљинизације. Давидова сматра да је зато Брехт имао изузетан утицај на слободну позоришну сцену у Совјетском Савезу, као и у другим државама Источног блока.

„Није случајно да су два најреволуционарнија позоришта у послератној руској историји – позориште Таганка под режисером Јуријем Љубимовим шездесетих и седамдесетих година, и Гогољев центар под Кирилом Серебрениковим до затварања јула 2022, постављали управо Брехтове комаде.“

Под Путином, Брехтово позориште нема шансе

Поред очигледне супротности Брехтовог позоришта и свих тоталитарних идеологија, Давидова види и естетску супротност. Класични руски, па и европски театар, има корене у реализму Константина Станиславског који је на известан начин Брехтов контрапункт.

„Код Станиславског се радња одвија као да је у једном простору са четири зида, глумци се праве да публика не постоји“, каже Давидова. „Код Брехта нема тог 'четвртог зида', његове фигуре се директно обраћају публици.“

Управо зато Давидова не види будућност за Брехтов тип позоришта у Путиновој Русији: „Ако је преживљавање руског позоришта при тренутној цензури уопште могуће, онда само у некој врсти куле од слоноваче, према моту: 'Напољу се дешава нешто страшно, али ја се бринем о својим метафизичким проблемима'. Управо је то лаж коју брехтовско позориште не трпи.“

И позоришна режисерка Анастасија Патлај која је побегла из Русије, потврђује то мишљење: „Брехт је од сваког гледаоца тражио ангажман, одговорност за то шта се дешава и изван позоришта.“

И московско позориште у којем је донедавно инсценирала комаде, радило је на теми друштвене одговорности. Последњи комад који је инсценирала звао се Меморија и био је посвећен забрањивању организације за заштиту људских права „Меморијал“, као и покушајима Бертолта Брехта да избави Каролу Неер, немачку глумицу која је побегла од нациста у Совјетски Савез и тамо завршила у Стаљиновим логорима.

Анастасија Патлај је први гост резиденцијалног програма Брехтове родне куће у Аугзбургу и каже: „Тако нам је Брехт обезбедио дом.“