Читај ми!

Позоришна 2022, сасвим субјективно

Трагом новогодишње епизоде серијала „Читање позоришта“ која је изазвала велико интересовање, позоришни критичар РТС-а и аутор серијала пише за наш сајт.

Одавно су се уврежили обичај и пракса, да не кажем мода, да се на почетку календарске године сумирају резултати, достигнућа, успеси и неуспеси, промашаји и постигнућа из протекле године. Од привреде и политике, до спорта и културе. Тако и у позоришту. Али, позоришна сезона траје од септембра до јуна и не поклапа се са календарском годином, као уосталом ни сезоне у фудбалу, кошарци итд.

Ипак, за ову свечарску прилику направићемо изузетак, јер на прагу смо нове календарске године, пуни полета и позитивних ишчекивања. Уосталом, зашто не пратити моду кад већ она неће да прати нас. А наше позориште јесте помало помодарско и поводљиво.

Минула позоришна година своди се на једноставну, простопроширену реченицу: изневерена очекивања после свих ковид и иних „оправдања“. Мало хтели, мало-много започели. Већина наших позоришта стигла су тамо где се нису упутила: на репертоарску, тематску, поетичку и естетичку странпутицу. Част и поштовање изузецима који потврђују ово суморно правило!

Уз извесне ограде, а негде и без икаквих ограда, наводим неколико представа (редослед је хронолошки, по датумима премијера, и не подразумева вредносни суд): Код вечите славине редитељке Соње Петровић (Српско народно позориште), Чудо у Шаргану редитеља Јагоша Марковића (Југословенско драмско позориште), Ричард Трећи редитеља Дејана Пројковског (Новосадско позориште, Ујвидеки синхаз), Ролеркостер редитељке Милице Краљ (Атеље 212), Успаванка за Алексију Рајчић редитеља Југа Ђорђевића (Народно позориште у Београду), Последње девојчице редитеља Кокана Младеновића (Позориште „Костолање Деже“), Рат и мир редитеља Бориса Лијешевића (Народно позориште у Београду), Едип редитеља Вита Тауфера (Југословенско драмско позориште), Деца композиторке и редитељке Ирене Поповић Драговић (Народно позориште у Београду), Галеб редитеља Милана Нешковића (Народно позориште Сомбор) и Тит Андроник редитеља Андраша Урбана (Југословенско драмско позориште).

Највећи промашаји 2022. су промашаји фудбалске репрезентације Србије на Светском првенству у Катару. У регуларном току игре и из офсајда. Али, да ме не би обузела опсесивна мода и пракса да у Србији сви о свему имају мишљење, нарочито о политици и фудбалу, задржаћу се на позоришту.

Промашаја и изневерених очекивања у 2022. има много, довољно је да изађете на улицу и питате случајне пролазнике, али што се тиче позоришта питање је лако, а одговори једноставни: највећи позоришни промашаји 2022. су Тесла изуметник редитеља Небојше Брадића (Српско народно позориште и Нови Сад Европска престоница културе), такорећи школски пример како да у позоришту упропастите један одличан роман, као и Алиса у земљи страхова (Југословенско драмско позориште) редитеља Александра Поповског, речју, екстравагантна претенциозност без икаквог идејног покрића. Разочарање или изневерено очекивање је Магбет редитеља Јагоша Марковића (Народно позориште у Београду), упркос скоро па идеалној подели улога Магбета и његове лејди. Најзад, белосветски је промашај необуздана, мегаломанска и углавном безначајна хиперпродукција Београдског драмског позоришта која квантитетом није до краја успела да забашури квалитет.

На крају, али свакако не и на последњем месту, издвојићу нешто врло позитивно и охрабрујуће: покушај и настојање афирмације и позиционирања једне нове, талентоване, потентне генерације младих глумица и глумаца, редитеља и редитељки, писаца и списатељица.

Срећа је да позоришна сезона 2022/2023 још није завршена, а у најави су неке представе којима се ваља радовати, макар и унапред. Изгледа да нам то једино преостаје, иако баш и није препоручљиво трчати пред руду, ни у животу ни у позоришту. Видимо се у новој епизоди серијала Читање позоришта.