Читај ми!

Величанствени звук оргуља – скривено благо Музеја науке и технике

Иако се монументални звук оргуља углавном везује за сакралне објекте, то није увек случај. Музеј науке и технике у сталној поставци чува вредан примерак овог инструмента.

Оргуље нису европски изум, имале су много претеча које раде по истом принципу цеви кроз које пролази компримован ваздух. Најстарији грчки хидраулос потиче још из 3. века п.н.е, потом следе кинески ченг, јапански шо, затим грчка Панова свирала или сиринга и многи други.

Током векова развијале су се у ширину и висину, али и у односу на своју компликовану структуру. Посебно су постале популарне током 17. и 18. века.

Оргуље имају своје основне делове који се могу поделити на три сегмента: механизам за упумпавање и компримовање ваздуха, манипулациони систем који ваздух прослеђује према цевима, односно, свиралама и трећи, најважнији – свирале које дају оргуљама величанствени звук.

„Наше оргуље имају 1.174 свирале и 21 регистар. Главни део манипулационог система оргуља је свираоник. Свираоник има клавијатуре које код оргуља зову мануали. Најмање их је две, а велики инструменти их имају чак и седам. Постоји још један битан део, клавијатура по којој се свира ногама, налази се испод свираоника. То је посебна виртуозност. Углавном се свира прстима ногу на црним краћим диркама, а дужим петама“, објашњава Даниела Пејовић, кустоскиња Музеја науке и технике.

Додаје да оргуљаши имају и посебне ципеле које највише подсећају на ципеле плесача фламенка, тако да се асоцијација сама намеће, јер се њихова виртуозност заиста може упоредити са плесом или балетом.

Димензије оргуља које су у власништву Музеја науке и технике су широке шест метара, дуге четири, а висина им је пет метара, колико износи највиша свирала, док најмања има пет милиметара.

Грађене су 1926. године у Бечу, а изградио их је Јосиф Марсел Kауфман за потребе Универзитетске језуитске цркве, у којој су биле у употреби дуги низ година. После извесног времена, када су желели инструмент да земене модернијим, овај је послат на простор бивше Југославије. После ратних деведесетих стигле су у Римокатоличку цркву Св. Петра апостола, у Београду, у Македонској улици, где су биле у употреби до реконструкције цркве 2010. године.

Kако су тада пожелели архитектонски усклађенији инструмент, љубазношћу оца Винка Маслача, исте године, ове оргуље на поклон је добио Музеј науке и технике.

Kако су оргуље биле функционалне, одмах након њиховог постављања у сталну поставку, Музеј науке и технике увео је потпуно нови програм – концертну сезону која је отворена првим концертом на оргуљама у јануару 2011. године и уједно био промоција поклона.

„После тога, добили смо нову идеју да би могли функционално да конзервирамо и неке друге инструменте из збирке, како би они комуницирали са посетиоцима на један нов начин, не само да се посматрају као слика, него и да дају своју основну функцију, а то је музика. Где год је било могуће извршили смо функционалну рестаурацију и почели редовно да одржавамо концерте на њима. Од 2010. до сада је одржано око 140 концерата“, додаје Даниела Пејовић. 

Kонцерт великом Симјановићу у част

Новогодишњи концерт филмске музике Зорана Симјановића под називом „Једна тема – један филм“, одржан је у петак, 23. децембра 2022. године, у Музеју науке и технике.

У част великог композитора, ствараоца раскошног талента, прерано преминулог прошле године, концерт његове филмске музике извела је уметница Олга Ђорђевић (уједно и ауторка свих аранжмана), на два експоната из Збирке музичких инструмената и аутомата Музеја – на оргуљама „Kауфман" изграђеним 1926. године у Бечу и хармонијуму „Јоханес Тиц“, произведеном око 1900. у Немачкој.

Kонцерт посвећен непролазној вредности Симјановићеве музике инспирисан је сазнањем да су му оргуље биле омиљени инструмент, а сада је на „краљици инструмената“ његова филмска музика први пут изведена.

На програм су биле композиције по којима су многи филмови остали упамћени – „Грлом у јагоде“ (1975), „Специјално васпитање“ (1977), „Петријин венац“ (1980), „Маратонци трче почасни круг“ (1982), „Танго аргентино“ (1992), „Лепота порока“ (1986) „Урнебесна трагедија“ (1995), „Балкан експрес“ (1983), „Тито и ја“ (1992), „Цвета трешња“ (1989. из филма „Сабирни центар“)...

Kонцерт је изведен пред око триста посетилаца, а у публици су, између осталих, били и композиторова супруга Љиљана Ерић Симјановић, редитељ Горан Марковић, некадашњи директор Југословенске кинотеке, Радослав Зеленовић и други.