Читај ми!

Камен као платно

У римској Галерији Боргезе изложба "Ванвременска лепота" открива камен као савршену сликарску основу.

Одређени, једноставнији облик сликања на камену био је познат још у антици. Међутим похара Рима 1527. године када су припадници плаћеничке хабзбуршке војске опљачкали Вечни град, укључујући папске гробнице, а Цркву Светог Петра привремено претворили у шталу, био је повод да тадашњи уметници прибегну новој техници како би слика постојаношћу, лепотом боје, поетиком досегнула вечност.

Најинвентивнији је био венецијански сликар настањен у Риму Себастијанo дел Пјомбо. Он је осмислио тип смоле од жировог уља која нанета на камен постаје идеална основа за сликање.
Тако Винћенцо Манодзи платно замењује мермером из Караре, Гвидо Рени алабастером, а Антонио Темпеста лаписом, плавом метаморфном стеном.

Директорка Галерије "Боргезе" Франческа Капелети наводи да је камен одувек имао ту неодољиву привлачност трајања, вечности, па су и слике на њему постајале ванвременске, као скулптуре.

"Димензију божанске, чаробне лепоте појачавале су природне боје камена: краљевска, интезивно плава, затим боје земље јединственог тосканског сеоског камена. Цветна прозрачна декорација алабастера, подсећа на облаке, због чега су га сликари често користили за приказ и славу анђела и светаца. Зато се неретко, за то сликање на природном материјалу, који у себи већ садржи артистичку компоненту, говорило да је заправо камен уметник који слика", објашњава Франческа Капелети.

На сцени је био и белгијски црни мермер. Филипо Наполетано и немачки сликар Ханс Ротенхамер користили су га за драматичне теме – ерупције вулкана, Дантеов Пакао, али и ноћне сласти.

Леонардо Грација одабрао је кварцни минерал за приказ идеала женске префињености и елеганције.

Надареношћу човек је праелементу света – хладном камену, симболу мртве природе, трајности, по легендама стецишту нечастивих, удахнуо живот, топлину, племенитост, лепоту.