Манастир Хиландар више од осам векова слави празник и храмовну славу Ваведења Пресвете Богородице

Свети Сава и његов отац Симеон основали су Хиландар пре осам векова. До данас, када је у питању манастирска слава, мало тога се променило. Велика свечана служба почела је још синоћ.

„Након тога и кратке паузе иде света божанска литургија. То је тренутак највећег прослављања. Господ се слави као и Пресвета Богомајка, а након тога иде оно што је примерено свакој слави – славска трпеза, велики ручак љубави коју Хиландар приређује“, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара.

На славу, као гости, долазе сви који живе на Светој Гори, док остали долазе само ако буду позвани. Осталим данима, свако ко жели да посети ово место, требало би да зна да су на Светој Гори још увек на снази одређене мере, па тако сваки манастир дневно може да прими 10 поклоника.

„Оно што је црвено слово то је дефинитивно оно што је важно. Још пада и у недељу која је сама по себи, свака недеља, црвено слово, сваки празник служи се литургија, као и сваке недеље. Као и сваки дом који се сређује и украшава који има своју крсну славу, тако се и монаси труде да дом Богодорице сјаји колико може“, додаје Ранђић.

Ово није једина слава манастира Хиландара. Треба издвојити ктиторске славе, Савиндан 27. јануара, Дан Светог Сименона 26. фебруара, али и дан једне од најпоштованијих икона у православном свету, 25. јул, Дан иконе Пресвете Богородице. Скоро 20 година све се то прославља уз непрестане радове на реконструкцији манастира, после пожара 2004. За две године, радови би требало да буду готови.

„Хиландар је неупоредив у свом значају за српски народ. По мени, најзначајнија чињеница везана за Хиландар је његов континуитет. Као народ који је трпео последице дисконтинуитета, мислим да морамо да имамо свест да је то богослужбено, духовно место које постоји без прекида од 1198. године“, истиче директор Задужбине, Миливој Ранђић, што је реткост у балканским, па и европским поимањима.

Хиландар је први српски универзитет, а тек после њега почеле су да се отварају школе при манастирима и црквама. Задужбина манастира Хиландара у Београду постоји већ две деценије, а план је да један део буде намењен посетиоцима који желе више да сазнају о манастиру који је 1988. примљен на Унескову листу светских културних баштина.