Контумац се налазио на месту данашњег Земунског парка у коме се и данас могу видети две цркве изграђене у карантинско време, да би биле духовно прибежиште невољницима који су били приморани да уживају гостопримство овог чудног места: православна Црква Св. архангела Гаврила и католичка Црква Св. Рока, једна до друге.

Дуги су и досадни били карантински дани, испуњени благом зебњом да ли ће се знаци болести појавити по телу, па ће онда животни пут путника бити завршен на "Кужном гробљу" на земунској Калварији, или ће се путовање у добром здрављу ипак наставити. Високе палисаде одвајале су карантинце од спољњег света, и једина разонода могла се наћи на Парлаторији (Разговорници), месту где су, уз надзор, путници с истока, штићеници контумаца, могли да се поразговарају са својим посетиоцима.

Будући да је био град на раскрсници светова, Земун – који је увек у историји био пратилац Београда а пре тога Сингидунума – и његов контумац, који као да је био мали град у граду, примали су у тим годинама куге многе путнике: безимене трговце, свираче, скитнице... али и великане духа које је пут у немирна времена нанео на ушће Саве у Дунав.

Међу њима су француски песник Алфонс де Ламартин који је контумачку самоћу осетио 1833. године, као и славни дански бајкописац Ханс Кристијан Андерсен који је свој карантински рок у земунском контумацу, шест дугих недеља, издржао 1842.

Један од најзнаменитијих штићеника земунског контумаца био је, године 1832, језички реформатор и кодификатор усмене поезије Вук Стефановић Караџић. Када се, наиме, после кратке и неславне каријере председника београдског суда и магистрата повукао са те дужности за коју је схватио да је само церемонијална и да прикрива самодржачку власт књаза Милоша, Вук је свио пут под ноге и кренуо ка Бечу. Иза себе је оставио бесног књаза јер такве ствари људи нису радили Милошу Обреновићу. Али Вуку је било прекипело: као судија морао је да решава, са неписменим светом, њихове размирице, да слуша псовке, и да му моћни и богати (свака револуција створи своје богаташе) прете што није пресудио по њиховом ћеифу. Притом плата му није ни била одређена, а живео је у сасвим неусловном собичку.

Следећа станица неуморном путнику и језичком револуционару био је дакле – контумац, у коме ће чекати аустријски пасош. И, како то обично бива онда када је човеку нешто ускраћено, у контумацу је Вук најјаче мислио о – слободи. Иза себе је оставио Србију, са намером да се у њу више никад не врати. То му се неће испунити; чекале су га толике народне песме, и њихови певачи. Њих ће морати да саслуша. Али сада, у контумацу, Вук је имао друге мисли у глави: једно Писмо је чекало да буде написано.

Огорчен начином владавине књаза Милоша, Вук му из Земуна пише писмо („Писмо у пет табака", како ће га касније називати), у којем своје горке оцене његове владавине умотава у обланду сервилне љубазности која, међутим, пуца од бриткости. 

(Претходно, 1828. у Будиму, Вук је објавио једно помпезно похвално житије Милоша Обреновића, под насловом Грађа за српску историју нашега времена, да би сад, четири године касније, прилично скршених илузија спрам природе Милошеве владавине, пожелео да владару Србије који га је понизио претходним наименовањем, саопшти другу страну истине. Рекосмо то, на местима где је слобода ускраћена, мисао о њој се посебно изоштрава.) 

Вук није штедео Милоша; његово Писмо је данас пример бриљантне анализе и вивисекције владалачког манира једног неписменог и бруталног али оштроумног владара који је од Турака умео да за Србију испослује (баш тако: испослује) аутономију и назависност, али је у односу на свој народ умео да испољи особине бескрупулозне суровости и одсуства саосећања.

Седећи под сводовима земунског контумаца, Вук Караџић пише о самовољи, свевласти, о правитељству којег нема тамо где књаза нема, о слободи говора, итд., итд. Писмо Вука Караџића Милошу Обреновићу блистави је пример храбрости и луцидног духа писца, документ који је морални завет потомцима.

Као што рекосмо, Милошу се писмо није свидело. У европске престонице одмах је отпослао абере којима је клеветао Вука (ту га је Вук надмудрио), а у Земун, на Парлаторију, тројицу својих момака да га, вичући на Вука пред људима, извређају и јавно осрамоте: пред згранутим карантинцима та тројица су га назвали „никаквим, неваљалим, бестидним и злим човеком", „несретником сакатим и пакосним", и на крају опсовали „њему и његову саветнику све старо и младо, које су имали, које имају и које ће још имати". Остало је записано да им је Вук одговорио истом мером... Парлаторија је још дуго одзвањала гласовима бахатих владаревих чауша и човека згрчене ноге са црвеним фесом на глави, који је бранио своје достојанство.

И тако, земунски контумац је, у рану јесен 1832, испратио Вука, здравог, у Беч. Народне песме су чекале свог бележника. И Нови завјет је чекао свог преводиоца, и читав један језик је чекао да буде ослобођен сувишних знакова, и претворен у језик којим данас говоримо и пишемо.

Контумац је наставио да постоји до осамдесетих година 19. века, када је почело његово гашење. У данашњем Земунском парку успомену на злослутни карантин чувају две мале цркве. И једно велико писмо у пет табака.