Миланковићи су стицали образовање на најбољим европским универзитетима

Мало шта је током претходне године речено или написано о годишњици, а посебно је мало тога познато о породици из које је Милутин Миланковић потекао, иако се ради о јединој српској породици која током три века има факултетски образоване потомке, што је веома ретко и у Европи. Миланковићи су стицали образовање на најбољим европским универзитетима. Међу њима је било правника, филозофа, црквених великодостојника, официра, дипломата, уметника и научника.

Иако је дух ове српске грађанске породице развијан у малој, сеоској средини, у Даљу, то њене чланове није ограничавало, већ их је, напротив, подстицало на велика достигнућа.

Комуниколог проф. др Будимир Поточан који је истраживао историју породице Миланковић и учинио податке доступним, поставља питање како у селу настаје грађанска породица и истиче да су се почев од родоначелника Миланка, по којем је и стечено породично име, Миланковићи више бавили сточарством него земљорадњом и највише трговином крупном стоком. Затим, већ у трећој генерацији Миланкови потомци су стекли највише, универзитетско образовање.

Тодор Миланковић

Први Миланковић, Тодор (1769 - 1841), који је у Бечу стекао диплому правника, вратио се у завичај, да би као управитељ патријаршијског властелинства помагао своме народу. Почива у порти цркве Светог Димитрија, у Даљу.

Тодор је имао шесторицу синова. Урош, Тома и Георгије су се определили за правне науке. Тома је по завршетку школовања био „фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе присајединитељ“ и поджупан у Славонској Пожеги. Георгије се находио као „славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат“. Његов млађи брат Марко, монах и учени теолог, постао је епископски протосинђел, „члан чесне конзисторије“ и професор Богословије у Сремским Карловцима. Умро је у чину архимандрита манастира Ораховице не дочекавши оно што му је било намењено – да га хиротонишу за владику.

Најстарији Тодоров син, Урош, је по завршетку права стекао високо филозофско образовање. Филозофске расправе писао је и објављивао на немачком и на српском језику. Захваљујући њему, како је приметио др Миодраг Поповић, први пут су на српском језику изложени принципи дијалектике. Његов савременик песник Сима Милутиновић Сарајлија сматрао је да је дело Уроша Миланковића достојно „словенске филозофије“.

Најмлађи међу браћом, Димитрије, школовао се у војној академији у Винер Нојштату. Иако се пред њим указивала официрска каријера, све је напустио и као двадесетрогодишњак пребегао из Беча у Београд. Под патронатом Илије Гарашанина и од доласка на престо кнеза Михајла, корак по корак, дошао је до положаја начелника Војног попечитељства, професора Војне академије и начелника Ђенералштаба.

Милутин Миланковић, Димитријев синовац, у својим Успоменама, у издању Српске академије наука и уметности, посветио је свом омиљеним рођаку значајно поглавље с наглашеном благонаклоношћу. Можда га је толико заволео зато што је и сам, и на сличан начин, напустио Беч да би наставио живот и каријеру у Београду.

Да није био научник Миланковић би постао књижевник

Милутин Миланковић са непуних осам година је остао сироче. Памтио је Дунав, као судбину и свој Даљ, као неугаслу љубав, чувајући успомену на родитељски дом. Вратио му се најзад, последњом опоруком, да би почивао тамо где је највише волео и уз оне које је толико волео. Његово животно дело, Канон осунчавања, које је на немачком језику објавио 1941, деценијама је међу научницима читавог света налазило на потврду, а његово име на све већу славу.

Проф. др Будимир Поточан истиче да би Милутин Миланковић, да није био научник, засигурно био књижевник. У књижевности се и огледао. Литерарно су прожете његове Успомене, каже Поточан, а поготово његова култна књига Кроз васиону и векове, популарно-научна и чак конципирана с књижевним претензијама, у епистоларној форми, да би доживела мноштво издања и преводе на више страних језика.

У свом раду Фамилија Милутина Миланковића у Успоменама Душана Миланковића који је објавила Српска академија наука и уметности, даље наводи да је радости у његовом родитељском дому највише доприносила дечија граја његових двеју сестара – Милене, његове близнакиње и Видосаве, као и четворице браће – Љубише, Владана, Војислава и Богдана. Тројицу је, нажалост, још у младости однела онда неизлечива туберкулоза. Остао му је само најмлађи Богдан (1885 - 1996), доктор романистике, музиколог и градитељ виолина.

Рођени брат

Богдан Миланковић имао је две ћерке. Убавка Миланковић Јањић (1922 - 1995) посветила се балетској игри и кореографији и у Сарајеву је основала прву балетску школу. Старија кћер Јелисавета Миланковић Илић (1917 - 2003) била је један од најбољих познавалаца грађанских традиција породице Миланковић и најбољи приповедач о њиховој даљској постојбини.

Брат од стрица 

Занимљив је и животни пут Јована Миланковића (1869 - 1936). Био је дипломирани правник и српски дипломата од каријере, син Димитрија Миланковића и Јелисавете, рођене Шупљикац. Иако је послат у Беч на припрему доктората из правних наука, своје усавршавање подредио је својој највећој страсти – музици. Свирао је виолину, а као аматер завршио је мајсторску за виолину на Бечком конзерваторијуму. У Варшави му је чешки композитор Јозеф Сук доводио свој гудачки квартет да би свирали у српском посланству.

Јованов син Душан (1914 - 2006) био је доктор права. У књизи под насловом Моји Миланковићи из Даља скромно је навео да „има две кћери и два унука“. А могао је навести, али није, да је млађа кћер Вера композитор и професор на Музичкој академији у Београду. Старија кћер Марија, која живи у Великој Британији, професор је информатике на Универзитету Мидлсекс у северном Лондону. Удата је за Мајкла Аткинсона, пројектанта информатичких система који се користе како на берзама злата тако све до депоа петролеја. Марија и Мајкл имају двојицу синова: Хенрија-Душана-Едварда, који је лекар специјалиста ортопед и Џорџа-Јована-Милутина, који је адвокат. Млађи Џорџ-Јован-Милутин ожењен је Београђанком Јеленом Предић, доктором биохемије.

Заоставштина породице Миланковић

Још би се много тога могло рећи о Миланковићима и о духу у ком је одрастао Милутин Миланковић. Један Миланковић је био претплаћен на све часописе који су излазили на српском језику. Други су били оснивачи и улагачи Српске књижевне задруге. У Даљу је настала породична библиотека. Чувају се и сва документа. Уче се страни језици. Упознаје позоришна уметност, музика, опера, балет.

У породици Миланковић чува се турски јатаган, поклон последњег мухафиза Али Риза паше, команданта Београдске тврђаве 1867. године, као и печат војводе Стевана Шупљикца, првог Србина који је одликован француским Орденом легије части, а чуван је и несачуван златан џепни сат с почетка 19. века, лични дар Наполеона Бонапарте. Већ и ова три предмета представљају део не само породичне него и српске националне историје.