На Светски дан театра, али и иначе - позориште је као светилиште

Од 1972. године ова порука путује преведена на језике света, а креће из Пaриза и Међународног позоришног института. У прошлости поруке су слали Артур Милер, Ежен Јонеско, Пабло Неруда, Дарио Фо, Питер Брук, Харолд Пинтер и многи други.

Међународни позоришни институт, најутицајнија и најрепрезентативнија позоришна организација нашег доба, изабрала је да ове године поруку пише Надим Шахид драматург из Пакистана. Написао је, каже он, у част своје пре две године преминуле животне сапутнице Мадихе Гаухар, иконе пакистанског позоришта која је пре трдесетшест година у граду Лахору основала Позориште Ајока.

У поруци објашњава да у Пакистану, простор за сценске извођаче личи на трку с препонама, да они прво морају да се потврде као добри муслимани и покорни грађани, а затим да покушају да докажу да су плес, музика и позориште „дозвољени" у исламу: "Многобројни послушни муслимани стога зазиру да прихвате сценску уметност иако су елементи плеса, музике и позоришта уткани у њихову свакодневицу. Имали смо много недоумица како да у таквим условима радимо у позоришту. А онда смо набасали на супкултуру која је имала потенцијал да споји Свето и Профано на истој сцени".

Супротстављање диктатури 

Описује Шахид затим настанак свог позоришта: "Током војне власти у Пакистану осамдесетих година прошлог века, група младих уметника, који су се супротстављали диктатури својим друштвено и политички одважним театром дисидентства, основала је Позориште Ајока. Спознали су да је један суфистички бард, који је живео пре око триста година, прецизно изразио њихова осећања, њихов бес и њихову тескобу. То је био чувени суфистички песник Бале Шах." (Суфизам је исламска мистичка традиција која тражи истину божанске љубави директним и личним искуством Бога. Стекла је популарност проповедањем универзалног братства и противљењем ригидним доктринама верских учења. Суфистичка поезија, најчешће извођена уз музичку пратњу, изражава мистичко јединство коришћењем метафоре профане љубави.)

Тако су у Позоришту Ајока схватили да могу да износе политички запаљиве поруке користећи поезију Бале Шаха и да се тако супротставе корумпираним политичким ауторитетима и предрасудама верског естаблишмента. Јер, власти су могле да забране или да угасе позориште, али не и угледног суфистичког песника.

Отворена врата позоришних кућа 

"Открили смо да је његов живот био драматичан и радикалан колико и његова поезија, што му је током живота донело више фатви и забрана. Тада сам написао Балу, комад о животу и мукама Бале Шаха. Њега су масе широм јужне Азије од миља звале Бала, а он је потицао из традиције песника који су стварали на панџаби језику и својом поезијом и учењима без страха пркосили владарима и свештеницима демагозима", пише и објашњава са када је комад изведен у алтернативном простору, на Гети институту, публика је видела, схватила и усвојила симболику живота и поезије тог народног песника.

Ова премијера покренула је индијску одисеју Бале Шаха. "Бала је доживела извођења свуда по Индији, чак и у време најжешћих тензија између две државе и у местима где публика није знала ниједну реч панџабија, али им се представа допадала. Иако су се сва врата за политички дијалог и дипломатију затварала, једна по једна, врата позоришних кућа остала су широм отворена".

Глумци као реинкарнација  

Током турнеје Позоришта Ајока индијским делом Панџаба 2004, након што је сеоска публика, коју је чинило неколико хиљада гледалаца, прихватила извођење, један старац пришао је глумцу који је играо великог суфистичког песника. Са старцем је дошао и један дечак.

„Мој унук је јако болестан. Молим вас, да ли бисте га благословили?" упитао је старац. Глумац се изненадио: „Али, ја нисам Бале Шах, ја сам само глумац који га игра у представи". Старац је заплакао: „Молим вас, благословите мог унука, знам да ће га то опоравити." Предложили смо глумцу да услиши старчеву жељу. Глумац је благословио дечака. Старац је био задовољан. Пре но што су кренули, рекао му је: „Сине, ти ниси глумац - ти си реинкарнација Бале Шаха, његов аватар".

Одједном, указао нам се нови концепт глуме и позоришта у којем су глумци постајали реинкарнације оних које су представљали на сцени.

"У данашњем свету, нетрпељивост, мржња и насиље поново су у порасту, нације се хушкају једна на другу, верници се боре против других верника, а заједнице шире мржњу против других заједница... у исто време, деца умиру од неухрањености, мајке умиру на порођају услед недостатка адекватне медицинске неге, а идеологије мржње цветају. Наша планета све дубље тоне у друштвену катастрофу, и ми поново чујемо копита коња Четири јахача Апокалипсе. Треба да се надахнемо духовном снагом; да се боримо против апатије, летаргије, песимизма, похлепе и игнорисања света у којем живимо, планете на којој живимо. Позориште има ту улогу, племениту улогу, да испуни човечанство енергијом и покрене га да се издигне изнад амбиса. Оно може да узвиси позорницу, простор извођења, у нешто свето... Позориште има потенцијал да постане светилиште, а светилиште простор за извођење", пише у својој поруци поводом Светског дана позоришта драматург Шахид Надим.

Богата биографија

Шахид Надим је водећи пакистански драматург и управних чувеног Позоришта Ајока. Рођен је 1947. у граду Сопоре у Кашмиру. Постао је избеглица већ у првој години живота када је његова породица морала да мигрира у новоустановљену државу Пакистан након рата који се водио 1948. између Индије и Пакистана због спорне регије Кашмир.

Живео је у Лахору у Пакистану, где је завршио мастер студије психологије на Универзитету у Панџабу. Прву драму написао је као студент, али се посветио писању драма кад је, из политичког егзила у Лондону, почео да доставља драме пакистанској дисидентској позоришној трупи Ајока, коју је основала Мадиха Гаухар, једна од првих позоришних активисткиња, са којом је касније ступио у брак.

Шахид Надим је написао више од педесет оригиналних драма користећи језике панџаби и урду, као и неколико адаптација Брехтових драма.

Викенд-драме из затвора 

Сарађује са Телевизијом Пакистана као продуцент и члан управе. Три пута је био у затвору због супротстављања различитим војним властима да би га организација Amnesty International прихватила као затвореника савести. У озлоглашеном затвору "Мијанвали" почео је да пише викенд-драме које су затвореници постављали за друге затворенике.

Његове драме изводе се и објављују широм Пакистана и Индије. Доживеле су извођења широм света - комад Бала је игран у Лондону (позориште Хамерсмит), Глазгову (позориште Тремвеј) и у Данској (позориште Хелсингер), комад Amrika Chalo у Вашингтону (Дејвис центар за сценске уметности на Универзитету Џорџтаун), Bala King у Ослy (позориште Блек бокс), Burqavaganza у Сан Францискy (позориште Брава за жене у уметности), Acquittal у Санта Моники (позориште Хајвејс) и Њујорку (позориште Рау), а Dara у Лондону (позориште Литлтон) и на Универзитету Северна Каролина.

Добитник је Медаље за понос извођача председника Пакистана 2009. Поставио је представе за извођење у позоришту и на телевизији и покренуо фестивале "Позориште за мир" у Индији и Пакистану. Сарадник је водећих пакистанских и индијских листова, те Би-Би-Сијевог програма на урду језику. Продуцирао је документарце о културним појавама, делатницима и институцијама - између осталог и о Музеју Лахора, обичајима Панџаба, песнику Икбалу и сликару Садекаина.

Музика као саставни део позоришта 

Драме Шахида Надима су добро прихваћене због својих друштвено релевантних и понекад табуизираних тема попут верског екстремизма, насиља над женама, дискриминације против мањина, слободе говора, климатских промена, мира и суфизма.

Неколико његових драма тематизују поделе држава у јужној Азији и заједничко културно наслеђе те регије. Он вешто комбинује савремене друштвене и политичке теме са традиционалним формама и народним наслеђем, стварајући представе које су забавне и интригантне. Музика је саставни део његових позоришних продукција. Предаје креативно писање на Ајока институту сценских уметности и на Институту уметности и културе у Лахору.