Шта је некада значило бити господин, а шта значи данас

Тако ће се догодити да се господин коме персирамо нама пак обрати са ти. Такав однос одликује неравноправни статус у комуникацији и најчешће се дешава због разлике у годинама – старији млађем углавном неће персирати, иако је то до пре неколико деценија било незамисливо јер се сматрало да и млађи заслужују поштовање.

Један од разлога је и социолошки – друштвени статус и релација надређени–подређени што је посебно видљиво у пословној комуникацији. Овакво опхођење одраз је незнања, неваспитања и својеврсног заузимања позиције моћи и довођење онога коме се не персира у врло непријатну ситуацију. На тај начин несумњиво се мења емоционални и друштвени однос међу говорницима и психолошка манипулација је олакшана.

Реч господин са почетка приче данас, у великом броју случајева, има куртоазну конотацију. Тако ћемо се обратити и оном са ким желимо да успоставимо социјалну дистанцу, није више у питању само друштвени статус који се огледа у култури говора.

Многе књижевнике окупирао је овај термин, рекли бисмо и феномен господина. Јер он има ауру, нешто што се не да докучити, да заобиђемо уобичајену дефиницију. Многи писци били су, и јесу, аутентична господа.

А господа, рекао би један од наших највећих драмских писаца Александар Поповић – персира. Он је рецимо персирао чак и својим родитељима, што се у оно време подразумевало у грађанским породицама. И Борислав Михајловић у Аутобиографији о другима бави се појмом господин, где као прави пример господина наводи Иву Андрића.

„А Андрића сви перципирамо као уздржаног, изванредне самоконтроле, посве хладног и дистанцираног. Појавно, наравно. Неприступачног, не само изграђеним именом и презименом, већ и природом“, је ли то кључна, суштинска особина једног господина, пита се Михиз?

„При помену Андрића, увек ми је прво падао на памет термин Достојевског – увредљива учтивост“, пише Михиз.

И Михајловић је Андрића слично доживљавао и у тим особинама тражио знак једнакости са речју господин.

„Корачајући уз Андрића“, прича Михиз, „загрејан црним вином које се за столом пило, изненада, и сам изненађен, чуо сам себе како Андрићу упућујем питање од оне врсте каква се њему нису смела поставити:

'Како је могуће да Ви, пореклом из најдоњег босанског караказана, постанете такав господин?'

Одмах сам се следио. У питању је било и ласкање, и увреде, и претурање по његовом животу, а он све троје није подносио. Очекивао сам да ће се смркнути и затворити, или ме секнути кратком реченицом која ће декласирати моју неучтивост.

Зачудо, Андрић питање одби сасвим мирно:

'Да сте Ви, Михајловићу, знали Ракића, знали бисте шта је прави господин. Ракић је био господин'.“

Михиз је, пак био мишљења да су све то конвенције и да нису аутентичне особине људског бића. Меша Селимовић сматрао је да је „господина немогуће описати, да не сме да има изразите особине, да је хармонијом и равнотежом својих својстава принуђен да не дозволи ниједној особини да искочи“. И таквом недефиницијом чини се дао је једину могућу.

Не знамо шта прецизно описује господина али да „господина карактерише тајна“, сличног мишљења био је Станислав Винавер. Можда јер је оголити себе неприкладно и непристојно, дистанца је пријатна, а тајанственост привлачна. Има у томе нечег узвишеног.

Речници данас углавном под појмом господин подразумевају неког ко је отмен, беспрекорно одевен и пази како се понаша. А је ли савремени господин сведен само на оно како га види савремени речник или је нешто више од човека са манирима чистих ципела?

Не знам, али на помен појма господин, сигурна сам да свима нама бар један пада на памет. Онај прави, каквог је немогуће препричати, из оне Селимовићеве. И с обзиром на то колико заборављамо на бонтон и суштину, добро је док је барем тако.