Одлазак Едуарда Лимонова – контроверзног и последњег великог писаца

Едуард Лимонов рођен је 1943. године као Едуард Савенко, псеудоним Лимонов узео је крајем шездесетих година. Објавио је више од 80 књига. Писао је поезију, прозу, есеје, публицистику, биографске књиге. Уз матерњи руски, говорио је француски, енглески и украјински језик, писао на руском и на француском.

Руска књижевна критика га сматра авангардним песником и писцем који је тематски и формално иновирао руску књижевност у другој половини 20. века. Његова политичка биографија је у светским оквирима познатија од његове књижевности.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година био је део совјетског дисидентског покрета, а као емигрант живео је у Америци и у Француској. У Русији је основао две политичке партије. Као, како је писао, „наоружани новинар“, у неколико наврата боравио у бившој Југославији почетком деведесетих. Кандидовао се на председничким изборима 2012. године, али му је кандидатура одбачена из формалних разлога.

За Лимоновљеву биографију везују се и куриозитети – радећи најразличитије послове у младости издражавао се и шивењем фармерки. Шио их је и за песника Булата Окуџаву. Слушао је предавања Андреја Тарковског. У Америци се дружио са Лу Ридом и Чарлсом Буковским. Као књижевни лик ушао у дела руских писаца Владимира Максимова, Лава Гурског, Захара Прилепина и француског писца Емануела Карера...

Вест о његовој смрти западни медији преносе уз одредницу „контроверзни“, док руски најчешће уз констатацију - „отишао је последњи велики писац“.

На српски су преведени романи Едуарда Лимонова Ја, Едичка, Аутопортрет бандита у младости и Имали смо велико доба, и књиге прича Странац у родном граду и Коњак Наполеон, затим и књига политичких есеја Нестанак варвара.

Лимонов је почетком ове године завршио нову књигу Старац путује која ће бити објављена у априлу.