Анархија приповедања Олге Токарчук

Десет зачудних, бизарних – у правом смислу значења ове француске речи, чудне, непредвидиве, променљиве али и необичне – управо такве нас приче нобеловке Олге Токарчук очекују у збирци „Бизарне приче“ коју је објавио Службени гласник у маестралном преводу Милице Маркић.

Кроз различите просторе и времена у која их је сместила, ова пољска књижевница показала нам је све нијансе нашег света, у бојама и социјалним гибањима, остављајући наше знање упитано, колико стварно познајемо свет око себе и колико смо спремни да се променимо. А, како сама на једном месту у овој збирци каже „Велико време недостаје. Мало времена се рађа“.

Почев од прве приче Путник у којој нас подсећа на изгубљене породичне тишине у којима само шушкају очеве новине и ромори звук радио-апарата, што се у некаквим тишинским елементима реинкарнирало са изолацијом од коронавируса, Олга Токарчук суочава нас са страхом, страхом из детињства, који је код њеног књижевног јунака, приповедача, долазио лагано са првим сумраком. То чега се плашио није било објашњиво, нити повезано са злом, јер зло није још открио, нити страхом од смрти, премлад је био да стрепи за свој живот. Али био је ту, долазио је сам од себе, ритмично се понављао, цртао контуре неке особе, која је увек стајала на истом месту у његовој соби. И трајао довољно дуго да у дете посеје неповерење према ноћи. Међутим како је дан крупњао и доносио са собом све више изненађења, тежина сумрака расплињавала се и губила за приповедача укус беспомоћности. До једне вечери, када је већ увелико закорачио у своју шездесет прву годину живота. Када више нема родитеља да их позове да отерају страх, али када ће схватити кога се тако много плашио.

У овој безбрижној, а врло промишљеној анархији написаних прича, ону коју нам приповеда Вилијам Дејвидсон на служби код пољског краља, ону о зеленој деци коју су ловци једног дана пронашли доживљавамо као бајку, док ће нас, зачудно психолошка одбрана једне мајке да прави зимницу најчуднијих укуса и од неспојивих састојака, попут „Аперитизоване бораније" и „Сунђера у сосу од парадајза", која ће, испоставиће се, бити једино наследство остављено сину који је потпуно промашио свој живот, збунити једном врстом презира коју носи, јер Олга Токарчук и у онај свакодневни живот уплиће необичности, али и ствара једну нежну константу - она нас књижевно проводи кроз неухватљиву стварност.

Поред игре елементима од којих твори приче, ова пољска књижевница ствара и неухватљиве и необичне ликове, попут господина Б. који не може да верује да не постоје чарапе са глатком текстуром и коме су све поштанске марке постале округле, до брачног пара М. који зиме проводи негде на Пукету на Тајланду. У њеном књижевном свету место већ налазе и андроиди у једној безазленој свакодневној радњи - посети, како је и прича насловљена.

Свакако, нико више од писца не верује у речи и не познаје моћ речи, али и осећа неспособност савременог човека да живи онако како хоће. У тој сталној клацкалици између свакодневне трке и стреса, књижевница Токарчук умеће реч „хоћу“, која се господину М. као нека команда ничим изазвана појављује после трансплантације срца. Препуштање речи хоћу, покренуће га ка непознатим пределима и открити му свет препун боја. Наравно, запитаћете се, да ли господин М. свет сада посматра захваљујући другој прилици да живи живот или срцем свог даваоца. Али зар је то битно, просто вам поручује ауторка непретенциозним крајем приче Срце.

Стварајући ирационалне ситуације, ова добитница престижне награде „Букер“ и двоструки лауреат највише пољске књижевне награде „Нике“, суочава нас са најразличитијим световима, страховима, како оним описаним из детињства, тако и са оним од ослобађања, само метафорично од старих ствари, чије бацање доживљавамо као ампутацију своје прошлости. Учи нас да је природа препуна сагласја и прави заплете од отуђености и глобалне неосетљивости према другом.

Пронаћи ћемо и љутњу и преиспитивање у овој збирци. Преиспитивање присуства светаца у људској цивилизацији, али и потребу болесног човека да у нешто верује – иако скелет неког мученика из римских катакомби, донет на таласу верске помодности у XVI веку са наменом да и тај крај има свог свеца, који већ вековима часне сестре „оплемењују“ за вернике својим хеклерајима, свакодневно среће одложен попут омиљене сукње у вешерају женског самостана.

У овој анархији приповедања и приповедачких гласова, свакако најнеобичнија али и најкритичкија и упозоравајућа прича упућена савременом друштву је Народни месецослов, у којој Олга Токарчук говори о манипулацији, паду морала и злоупотреби медија.

И ако вам се у првом тренутку читања учини да је добростиви чаробњак побркао магијске формуле, на крају видите да је све у потпуном сагласју са магијом књижевности у овој збирци. И да вам је све речено. А то умеју само велики мајстори пера, што свакако јесте Олга Токарчук.