Нема никакве извесности којој се не супротставља неизвесност

Сто и једну годину касније „Друга страна“ аустријског уметника и илустратора Алфреда Кубина невероватно је модерна књига. Многи мотиви играју улогу и у овом новом миленијуму.

Колико прошле, 2019.године, на стогодишњицу објављивања, у контексту финансијске кризе овај роман могао је да се тумачи као „бизарно ишчекивање“. Само годину дана касније фокус читалачког искуства зарониће у најразличитије пандемије, које су задесиле измишљену Земљу снова. Старе књиге често проговоре новим језиком. И просто, као да над читавим овим романом лебди реченица коју изговара њен јунак „Нема никакве извесности којој се не супротставља неизвесност“.

Те 1909. године Кубин је за своје дело одабрао поднаслов фантастични роман. Други су га видели као авантуристички, критику модерног света, књижевни израз декаденције, најаву надреализма. Једно је сигурно роман Друга страна Алфреда Кубина сматра се једним од првих у историји светске књижевности који су увели дистопијску визију света. Дистопија проистиче из слутње да једном свету ускоро може доћи крај, а тај свет гледано из Кубиновог времена била је хабзбуршка Средња Европа.

У Земљу снова није могао свако, постојала је строга контрола оних који су је насељавали. Нашег приповедача позвао је њен оснивач и градитељ, иначе његов школски друг Клаус Патера, који је сасвим случајно дошао до можда највећег иметка на свету и посветио се остварењу идеје- оснивању царства снова. Иако је као њен оснивач био далеко од хтења да ствара утопију, његов модел будуће државе био је утопија окренута прошлости.

Земља снова налазила се у централној Азији и од околног света, за који је њено постојање седамнаест година било непознаница, одвајао ју је зид. Већ зелено сивило неба, одсуство Сунца, дрвеће без сочног зеленила као да су наговештавали о каквој је држави реч. Нови предмети нису могли да се уносе у Земљу снова. Одећа сневача била је истрошена и припадајућа другим епохама, очевима и дедовима. Али, наш приповедач је позивом добио авантуру и после неколико дана прилагодио се и прикључио овом шаљивом маскенбалу. И куће су припадале историји. Куповане по читавом свету, биле су јаке стварне индивидуалности, са одређеном причом архитектонском и сваком другом. Уопште, све је у земљи снова било само старо. Живело се са ставом „фућкаш“ на напредак. Становништво се састојало од повучених типова. Природни прираштај био је готово безначајан. Новац је даван па узиман и сви су помало били варалице, али класна завист није бујала. Приповедач је почео да проналази чврсте стожере у тој општој поремећености. Оно што је првенствено научио то је било да цени вредност равнодушности.

Међутим не волиш живот сам по себи, већ места, улице, зграде....Што ће се прво показати на примеру његове супруге, коју ће савладати учмалост и нека туга, страх од необјашњивих тајни, од којих свих заједно, ће у некој врсти нервног удара и преминути. Опхрван тугом приповедач почиње да примећује земљу сневача на другачији начин. Некако, у то време њен држављанин постаје и један Американац, са чијим усељавањем у средиште романа долази до упаривања две симболичке фигуре – апсолутног владара Земље снова и његовог америчког ривала.Односно, богатог авантуристе с немачког југа Клауса Петера и америчког произвођача конзервираног меса Херкјулеза Бела – који је све учинио да дође у Земљу снова и самим тим није могао да прихвати да њему, коме су у целом свету сви лизали табане, не успева да стигне до особе на највишем положају и изнесе му своје драгоцене предлоге. Зато је хтео да Петера осети његову моћ и бацио се на политику. У тренутку американчеве одлуке, земљу сневача захватиће најразличитије пандемије. Прво се спустила неодољива болест спавања, да је свако ко је могао остајао код куће да га зло не би снашло на улици. Док је држављане захватио дремеж, животиње су остале неосетљиве према нагону спавања и направиле своје царство. Уследила је болест неживе материје. Зграде, годинама сакупљани предмети, тканине, уметничко благо сви су подлегли унутарњем уништењу. Након нагона за спавањем наступио је период неспавања. Узбуђени, жарко црвених образа, становници су тумарали ноћу градом. Тако стање нужно је водило у катастрофу. Са растућим немиром расла је разузданост, људи су на крају себи допуштали све. Морал се срозао, гардеробу је јела плесан и она је спадала са тела. Убрзавање догађаја давало је животу нешто сеновито, равно сновиђењима.

Настала је агонија Државе снова, убрзана депешом америчког милијардера Бела, који је спољном свету скренуо пажњу на њено постојање. Након чега је дошло до живе размене депеша између европских велесила, које су напокон сазнале где су им одлазиле зграде, можда и поједини људи који су се водили као нестали. Владар Земље снова Патера, све више је имао очи без сјаја, а тријумфовала је предузимљива смелост Америке. Односно Американца Бела који је у општем расулу покренуо зарђалу локомотиву ка граници, и кренуо у сусрет Европљанима који су се примицали.

Пророчки квалитети Друге стране на самом почетку XX века у једином романескном делу аустријског сликара Алфреда Кубина, постали су јасни када је избио Први светски рат, а како је време пролазило и о свемоћи новог богатства и о другим догађајима и појавама најузбудљивијег века. Историјски гледано иако је будућност коју слути за нас већ увелико прошлост, Друга страна није изгубила релевантност и сва њена читања су прихватљива и валидна. Наравно и она која се повезују са аутобиографским елементима аутора, као и са улогом снова.

Алфред Кубин аустријски сликар током дуге и плодне каријере израдио је више од 20 000 слика, био је једини Аустријанац међу члановима чувене минхенске уметничке групе „Плави јахач". Илустровао преко 150 књига. Између осталих и дела Едгара Алана Поа.

Богатство приче о Хабзбуршкој дистопији свакако чине и илустрације, које је сам Кубин урадио.